Biološka bezbednost je ključna u upravljanju stočarskom proizvodnjom i usmerena je na sprečavanje unošenja, širenja i prenošenja uzročnika bolesti. Za autohtone rase domaćih životinja, biosigurnosne prakse su posebno važne zbog njihovih jedinstvenih genetskih osobina i prilagođavanja specifičnom okruženju. Autohtone rase su poznate po izdržljivosti i otpornosti na lokalne bolesti, ali i dalje zahtevaju odgovarajuće upravljanje radi obezbeđenja njihove održivosti i produktivnosti. Cilj rada je da se ukaže na najznačajnije biosigurnosne principe i prakse biosigurnosti u proizvodnji autohtonih rasa domaćih životinja, koji uključuju: izolaciju i karantin, monitoring zdravstvenog stanja životinja, sanitaciju i održavanje higijene, kontrola kretanja životinja, ljudi, i opreme, gazdovanje otpadom, očuvanje genetike i otpornosti na bolesti, nadzor i vođenje evidencije, obuka i podizanje svesti i izradu planova za vanredne situacije. Pravovremeno i sistematsko sprovođenje biosigurnosnih procedura je neophodno za održavanje zdravlja i produktivnosti autohtonih rasa domaćih životinja. Uključivanjem ovih praksi u svakodnevno upravljanje proizvodnjom na farmi, odgajivači mogu puno doprineti očuvanju ovih rasa; one su neprocenjive u smislu njihove prilagodljivosti, otpornosti na lokalne bolesti i genetske raznolikosti. Održavanje biosigurnosti na najvišem mogućem nivou ne samo da štiti životinje već doprinosi zdravlju farmske populacije, zdravlju potrošača, stanju okruženja i bezbednosti hrane.