Poslednjih decenija sve se više koriste različite tehnike postmortalnog snimanja u forenzičkoj patologiji. Konvencionalna rendgenografija, iako najstarija, verovatno je i dalje najzastupljenija: jednostavna je, pristupačna i brza. Veliki značaj ima, pre svega, u detekciji stranih tela intenziteta metala, poput projektila, ali i preloma kostiju. Takođe, može da bude presudna i u identifikaciji u posebnim okolnostima, poput masovnih nesreća i analize masovnih grobnica, kada se relativno jednostavno može koristiti i na terenu. Danas se sve više koriste i tehnike snimanja poprečnih preseka visoke rezolucije - multidetektorskom kompjuterizovanom tomografijom (MDCT) i magnetnom rezonancijom (MR). Ove su tehnike izuzetne, jer višestrukim postmortalnim snimanjem tela ili njegovih delova u poprečnim ili drugim ravnima, moguće su kasnije obrade ovih dobijenih slika u trodimenzionale rekonstrukcije, koje pružaju mnogo više informacija nego klasične dvodimenzionale fotografije. MDCT je naročito koristan u otkrivanju i vizuelizaciji preloma kostiju udova i aksijalnog skeleta, koji su teže uočljivi tokom klasične obdukcije. Primenom kontrastnog sredstva mogu se prikazati i lezije mekih tkiva, pre svega vaskularnog sistema srca i mozga, čak i bolje nego klasičnom obdukcijom. Nekada se ove napredne metode koriste kao jedini metod postmortalnog pregleda, umesto obdukcije. Međutim, pri primeni svih navedenih metoda vrlo je važno da se poznaju razlike u nalazu koje nastaju usled postmortalnih promena, pre svega putrefakcije, kada je nalaz značajno drugačiji nego kod živih. Mr omogućava bolju vizuelizaciju povreda i bolesti drugih organa i mekih tkiva i, pored postmortalnog pregleda, ima mesto i u kliničkoj sudskoj medicini, na primer, kod mehaničkih asfiksija.